Litijum se u prirodi najčešće nalazi u dva oblika – litijumske rude (spodumen) i slane vode (salamure). Oba izvora zahtevaju kompleksne procese ekstrakcije koji imaju značajan uticaj na životnu sredinu, lokalne zajednice i dostupnost pijaće vode.
Rudarenje iz čvrstih ruda
Ova metoda se najčešće koristi u Australiji, gde se litijum vadi iz spodumena, rude bogate litijumom. Proces podrazumeva otvorene kopove, drobljenje rude, hemijsku obradu i visoku potrošnju energije. Iako je efikasan, ostavlja značajan ekološki otisak – degradacija tla, emisije CO2 i zagađenje voda su uobičajeni problemi.
Ekstrakcija iz slanih jezera
Ova metoda je dominantna u Latinskoj Americi – u tzv. “Litijumskoj trouglu” koji čine Bolivija, Argentina i Čile. Litijum se izvlači iz podzemnih slanih voda (salamura) koje se pumpaju na površinu i suše na suncu. Iako energetski efikasnija, ova metoda crpi ogromne količine vode iz regija koje već pate od suše, što ugrožava poljoprivredu i lokalne zajednice.
Ko su globalni lideri u proizvodnji litijuma?
- Australija – Najveći proizvođač litijuma iz ruda
- Čile – Najveći proizvođač litijuma iz salamure
- Argentina – Brzo raste u obe metode
- Kina – Dominira i u eksploataciji i u preradi
- Bolivija – Poseduje najveće rezerve, ali slabo iskorišćene
Kina, iako nije najveći proizvođač sirovog litijuma, ima ključnu ulogu u preradi i proizvodnji baterijskih ćelija, što joj daje stratešku prednost.
A gde je tu Srbija?
Sa ležištima litijuma u dolini Jadra, Srbija se pojavila kao potencijalno značajan igrač u Evropi. Međutim, projekti poput onog koji vodi Rio Tinto naišli su na žestok otpor javnosti i ekoloških organizacija zbog nedovoljno transparentnih studija uticaja na životnu sredinu.
U prethodnoj vesti objasnili smo šta je litijum i zašto se naziva belim zlatom. U narednoj analizi bavimo se pitanjem – koliko je rudarenje litijuma opasno za okolinu?
